Историја средњовековне витештво

У историји средњовековног витештва постоје четири периода. Период оснивања, односно време када је Црква водила своју дугу борбу против насиља које је захватило епоху и док није успела да се избори са суровим духом феудалних ратова, који до тада није признавао никакве законе осим грубе силе.

Први период: крсташки ратови

Крсташки ратови су започели златну еру витештва, а крсташи су послужили као модел за савршеног витеза. Спасавање Свете земље од муслиманске владавине и заштита ходочасника постали су предмет његове заклетве. Заузврат, Црква га је узела под своју посебну заштиту и дала му изузетне световне и духовне привилегије, као што су опроштење свих грехова, изузеће од надлежности световних судова, а као средство финансирања путовања у Свету земљу, витезовима је дата једна десетина свих црквених дажбина.

Други период: Војна наређења

Након заузимања Јерусалима, потреба за редовном војском постала је неоспорна. Отуда су настали Војни редови, који су се, као четврти монашки завет, заветовали на стални свети рат против неверника. У овим орденовима, од којих је највећи био Орден сиромашних Христових ратника и Јерусалимски храм, дошло је до ефектног споја верског и војничког духа, захваљујући чему је развој витештва достигао свој врхунац. Штавише, средњовековно витештво је тиме отворило ново поглавље у историји књижевности. Она је утрла пут епској романтици у књижевности, одражавајући идеале витештва и величајући његове успехе и достигнућа. Главни центри такве књижевности, коју су широм Европе ширили трубадури, били су Прованса и Нормандија.

Трећи период: Световно витештво

Са завршетком ере крсташких ратова, витештво је почело стално да губи свој верски аспект. Током овог трећег периода развоја, част је почела да се сматра главном врлином витештва. Дух части испунио је хронике дугог „Стогодишњег“ рата између Енглеске и Француске.

Четврти период: дворско витештво

Током овог периода, витештво се претворило у дворску службу, чија је сврха била утврђивање сјаја и сјаја Владара.
Витешки идеали су наставили да постоје, можда само зато што је, упркос нестанку витешке стварности, машти дато на вољу. У 19. веку, када више нико није читао Ариста, сер Валтер Скот и други романтичари почели су да пишу о темама витештва.

данас

Данас, у 21. веку, дух витештва се поново рађа са новом виталношћу. Позив на служење племенитом циљу који следе они који иду Витешким путем има иза себе тежак задатак очувања великих вредности хуманизма.