O pravilima Reda
Glava 6 iz dela „Iz istorije vitezova Hrama“.
Pripremio Plemeniti + Brat Volfgang AKUNOV
Zločini (krađa, ubistvo, buna, bekstvo, bogohuljenje, kukavičluk pred neprijateljem, saopštavanje odluka Kapitula „bratu“ kome nije bilo dopušteno da učestvuje u zasedanjima Kapitula, simonija i muškaračenje) kažnjavali su se isključenjem iz Reda Hrama, a lakši prestupi (neposlušnost starešinama, kleveta „brata“, uvreda delom „brata“ ili drugog hrišćanina, opštenje s prodajnim ženama, uskraćivanje hrane i pića „bratu“) — privremenim lišavanjem prava na nošenje ordenskog ruha. Proterivanje iz Reda Hrama značilo je za prognanika gubitak izvora izdržavanja, jer je, stupajući u Red, templar u nj unosio svu svoju imovinu, koja mu se više nije vraćala.
Ko bi bio lišen ordenskog plašta, bio je dužan da radi zajedno s robovima, da jede na goloj zemlji i da ne sme da dotiče oružje. Čak i nakon što bi mu ordenski plašt bio vraćen, više nikada nije mogao u Redu Hrama dostići najvišu dužnost niti svedočiti protiv bilo koga od „braće“ po Redu.
Svaki čovek koji bi želeo da stupi u Red templara kao punopravni član („belog plašta“) morao je biti odličnog zdravlja, poticati iz zakonitog braka i iz viteškog roda. Takođe je morao ispunjavati sledeće uslove:
- da nije u braku,
- da nije izopšten iz Crkve,
- da zakletvom nije vezan ni za jedan drugi duhovni Red i
- da ne teži prijemu u Red Hrama pomoću obećanja ili poklona.
Pre svečanog prijema u Red Hrama kandidata koji je uspešno odslužio godinu prethodne probe (poslušništva, ili novicijata), 2 „brata-viteza“ odvodila su ga u posebnu prostoriju pri ordenskom hramu na razgovor o ozbiljnosti njegovih namera i o tegobnosti onih dužnosti koje namerava da preuzme na sebe. Ako bi kandidat, uprkos svemu, ostao čvrst u svojoj odluci, tada bi, uz dopuštenje Kapitula, bio uveden u hram, zaklet na Svetom Jevanđelju i, uz poštovanje svečanih ceremonija, obučen u beli ordenski plašt.
Bilo je najstrožije zabranjeno samovoljno izlaziti iz Reda Hrama. Ako bi hramovnik koji je istupio iz Reda templara ponovo želeo da se u nj vrati, morao je po svakom vremenu stajati otkrivene glave na ulazu u „Ordenski Dom“ („Hram“) i, klečeći pred svakim hramovnikom koji ulazi i izlazi, suzno moliti za oproštaj.
Po proteku izvesnog vremena Milostinodavac je predlagao pokajniku prognaniku da se okrepi hranom i pićem i saopštavao Kapitulu da „brat“ odstupnik moli da se prema njemu pokaže milosrđe i da se primi natrag u Red Hrama. U slučaju saglasnosti Kapitula, pokajnik molilac, go do pojasa (ili, rečeno savremenim vojničkim jezikom, „golih grudi“) i s konopcem od konoplje („vervijem“) oko vrata, stajao je pred skupštinom Kapitula, na kolenima i sa suzama srdačnog skrušenja molio za prijem i izjavljivao da je spreman da podnese najstrožu kaznu. Ako bi zatim u toku određenog roka doneo „dostojan plod pokajanja“, Kapitul mu je vraćao njegovo pređašnje ordensko ruho.
Kao što je već rečeno gore, Veliki majstor templara donosio je važne odluke ne samostalno, već tek pošto bi se posavetovao s „Generalnim Kapitulum“ (u naročito hitnim slučajevima — s Jerusalimskim konventom, to jest sa opštom skupštinom svih templara koji su služili u Jerusalimu), i samo s njihovom saglasnošću mogao je objaviti rat, zaključiti mir, vršiti trgovačke poslove i slično.
Generalni Kapitul sastojao se od najviših funkcionera svih ordenskih oblasti i najiskusnijih „braće-vitezova“, koje je na savet pozivao Veliki majstor. Ovaj Kapitul sazivan je samo u naročito važnim slučajevima, zbog izuzetnih troškova koji su s njim bili povezani. Ordenske stvari koje su se ticale pojedine provincije raspravljane su na zasedanju pokrajinskog kapitula pod predsedavanjem preceptora te provincije.