Абоут ред правила
Шесто поглавље из дела „Из историје витезова темплара.
Приредио Племенити + брат Волфганг АКУНОВ
Злочини (крађа, убиство, побуна, бекство, богохуљење, кукавичлук пред непријатељем, саопштавање одлука Капитула „брату“ који не сме да учествује на састанцима Капитула, симонија и содомија) кажњавали су се искључењем из Храмског реда, а лакши прекршаји (непослушност надређених, клевета надређених од стране „брата“ или други хришћанин, комуникација са корумпираним женама, ускраћивање хране „брату“ и пиће) – привремено лишење права на ношење редовне одеће. Избацивање из реда храма значило је за изгнанство лишавање извора за живот – уосталом, по ступању у ред, темплар је у њега уложио сву своју имовину, која се никада није вратила.
Свако коме је одузет орденски огртач био је дужан да ради заједно са робовима, да једе на голој земљи и да се не усуђује да додирне оружје. Чак и након што му је огртач реда враћен, он никада није могао да достигне највиши положај у Реду храма нити да сведочи против неког од „браће“ у Реду.
Свака особа која је желела да се придружи Темплару као пуноправни члан („бели плашт“) морала је да буде одличног здравља, да потиче из законитог брака и из витешке породице. Такође је морао да задовољи следеће услове:
- не бити ожењен
- да не буду изопштени из Цркве,
- не бити везан заклетвом ни за један други духовни ред и
- не тражите пријем у ред храма путем обећања или поклона.
Пре свечаног пријема у ред храма кандидата који је успешно одслужио годину прелиминарног искушења (новицијат, односно новицијат), 2 „брата витеза“ су га одвела у посебну просторију у храму Реда на разговор о озбиљности његових намера и оптерећености обавеза које ће преузети. Ако је кандидат, упркос свему, остао чврст у својој одлуци, онда је, уз дозволу капитула, увођен у храм, заклетван светим Јеванђељем и, свечаним церемонијама, обучен у бели орденски огртач.
Било је најстроже забрањено напуштање Реда храма без дозволе. Ако је темплар који је напустио Темпларски Ред желео да се поново врати у њега, морао је да стоји непокривене главе на улазу у „Кућу Реда” („Храм”) и, клечећи пред сваким темпларом који улази и излази, у сузама моли за опроштај.
После извесног времена, милостиња је понудила покајаном изопћенику освежење храном и пићем и обавестила каптол да је отпаднички „брат“ молио да покаже милост и да га поново прими у ред храма. Ако се капитул сложио, покајни молилац, наг до појаса (или, модерним војничким језиком, „голих груди“) и са конопљем („конопцем“) око врата, појавио се пред састанком Капитула, на коленима и са сузама срдачне скрушености, молио за пријем и прогласио најстрожу казну. Ако је тада, у одређеном року, донео „достојне плодове покајања“, каптол му је вратио његову некадашњу орденску одећу.
Као што је већ поменуто, Велики мајстор темплара није доносио важне одлуке појединачно, већ само након консултација са „Генералним капитулом“ (у посебно хитним случајевима - са Јерусалимском конвенцијом, односно са општим скупом свих темплара који служе у Јерусалиму) и само уз њихову сагласност могао је да објављује рат, склапа мир, обавља трговинске трансакције итд.
Генерални капитул се састојао од највиших званичника свих области реда и најискуснијих „браће витезова“ које је Велики мајстор позвао на савет. Ово поглавље се сазивало само у посебно важним случајевима због ванредних трошкова који су са њим повезани. На седници покрајинског каптола, којом је председавао прептор дате покрајине, расправљало се о питањима реда која се тичу одређене покрајине.