Ustanovljenje Reda siromašnih vitezova Hrista i Hrama Solomonovog
Glava 1 iz dela „Iz istorije vitezova Hrama“.
Pripremio Plemeniti + Brat Volfgang AKUNOV
Istorija Reda siromašnih vitezova Hrista i Hrama Solomonovog (hramovnika ili templara) neprestano je bila u središtu pažnje brojnih istraživača, što je rodilo zaista nepreglednu literaturu o vitezovima Hrama.
Red hramovnika, koji je ujedno i Red templara, ili templarija (Templarii), gospodara Hrama, braće Hrama, ratnika (vitezova) Hrama (Milites Templi ili Equites Templi), siromašnih pratilaca (saboraca) Hrista i Hrama Solomonovog, siromašnih ratnika u Hristu i zaštitnika Jerusalimskog hrama i dr. — prvi je među duhovno-viteškim redovima ustanovljenim u Palestini u doba Krstaških ratova, i od dana svog osnivanja usmeravao je svoju delatnost na rešavanje čisto vojnih, premda odbrambenih zadataka — za razliku, na primer, od mnogo ranije osnovanog, otprilike četrdesetih godina XI veka, još daleko pre početka Krstaških ratova (uprkos pokušajima Papske stolice da njegovo nastajanje veže za oslobođenje Jerusalima od nevernika od strane krstaša vojvode Gotfrida Bujonskog 1099. godine!) Reda jovanovaca-ospitalaca (hospitalijera).
Potom su Red Hrama i njegovi članovi nepravedno optuženi za jeres, bogohuljenje i razvrat. Odmah da napomenemo da je proces protiv templara, insceniran početkom XIV veka usled intriga francuskog kralja Filipa IV i pape-Francuza Klementa V, a koji je doveo do uništenja Reda Hrama, savremeni istraživači detaljno proučili, tako da od neutemeljenih optužbi iznetih protiv hramovnika nije ostalo ni traga. Priznanja iznuđena od uhapšenih templara pomoću mučenja nemaju nikakvu snagu ni vrednost. Poslednji Veliki majstor templara, Žak de Mole, javno spaljen na lomači u Parizu 1314. godine, molio je dželate da ga pre spaljivanja privežu za stub licem okrenutim ka Sabornoj crkvi Pariške Bogorodice, kako bi do poslednjih sekundi svog života gledao Dom Presvete Bogorodice; i čak i pred licem neizbežne smrti neprestano se zaklinjao u nevinost svog Reda. „Jeretici“, a kamoli „satanisti“, ne ponašaju se tako…
U skladu s papskom bulom Ad providam iz 1312. godine, posedi ukinutog Reda templara trebalo je da pređu jovanovcima. Mnogi svetovni knezovi, vođeni niskom koristoljubivošću, ignorisali su papinu volju ili su je izvršili ne u punoj meri. U Nemačkoj je Red templara držao 50 komandorstava, od kojih je većina, u skladu s papskim ukazom, pripala jovanovcima. Mnogi vitezovi-templari tih komandorstava takođe su stupili u Red Svetog Jovana Jerusalimskog.
No, vratimo se početku naše priče. Dakle, 1119. ili 1120. godine burgundijski vitezovi Igo(n) de Pajen (Iv de Pen), Gotfrid (Godfroa) de Sent-Omer, Andre de Mon(t)bar, Pajen (Nivar) de Mondidje, Žofroa (Godfroa) Bizol, A(r)šambo de Sent-Aman, Rolan, Godemar i Rosal (u različitim izvorima njihova imena data su u različitim transkripcijama i zvučanjima), položivši zavete pred Jerusalimskim patrijarhom (a prema verziji Alberta Pajka — pred Carigradskim patrijarhom; moguće je da je zabuna povezana s tim što se pravoslavni Jerusalimski patrijarh, usled progona od strane muslimana, još pre početka Krstaških ratova bio prinuđen da se preseli iz Jerusalima u prestonicu pravoslavnog Istočnog rimskog, ili Vizantijskog, carstva Carigrad — ali je u ovom slučaju važno što se radilo ne o rimokatoličkom, već o grčko-pravoslavnom patrijarhu), sjedinili su se u vojničko bratstvo da bi, u slavu Hrista i Presvete Majke Božije, postali monasi ostajući u isto vreme vitezovi, vodili celomudren i blagočestiv život u senci Groba Spasiteljevog, branili Svetu zemlju od neznabožaca i obezbeđivali oružanu zaštitu poklonika na putu kroz područja ispunjena svakojakim opasnostima — Siriju, Kelesiriju (Liban) i Palestinu — čuvajući ih na putu od morske obale, na koju su pristajali poklonički brodovi, do Jerusalima i natrag, od napada muslimanskih, a ponekad — što kriti! — i hrišćanskih drumskih razbojnika, od napada Saracena (kao i od lavova — jedinih životinja na koje je, po ustavu, hramovnicima bilo dopušteno da idu u lov!). Jerusalimski kralj Balduin II stavio je na raspolaganje novom bratstvu ratnika-monaha deo svog dvorca podignutog na mestu drevnog Hrama Solomonovog. Zato su članovi bratstva i postali nazivani „hramovnicima“ ili „vitezovima Hrama“, premda su se isprva oni sami nazivali „siromašnim saborcima (vitezovima) Hristovim“. Kanonici Crkve Groba Gospodnjeg („sepulkrijeri“) predali su hramovnicima nekoliko obližnjih zdanja za smeštaj siromašnih poklonika, koji nisu imali čime platiti noćenje u gradskim svratištima.
U početnoj fazi svoje delatnosti Red Hrama bio je (poput Reda hospitalaca-jovanovaca i Reda Svetog Groba Gospodnjeg) ne strogo rimokatolički, već opštehrišćanski (ekumenski). Hramovnici su tesno sarađivali s pravoslavnim Istočnim rimskim carstvom i, naročito, s pravoslavnim Carigradskim patrijarhom. Među članovima Reda Hrama bilo je i pravoslavnih „braće-vitezova“ iz slovenskih zemalja. Sačuvani su dokumenti i zapisi koji omogućavaju da se smatra kako je jedan od osnivača i prvih magistara Reda Hrama bio Sveti Blagoverni knez Andrej Bogoljubski, poznat u zapadnom izlaganju istorije Reda templara pod imenom Andrea de Mon(t)bara.