Успостављање Наређења јадан витезови Христе и Темпле Соломонова
Поглавље 1 из дела „Из историје витезова темплара.
Приредио Племенити + брат Волфганг АКУНОВ
Историја Реда сиромашних Христових витезова и Соломоновог храма (темплари или темплари) стално је била у фокусу пажње бројних истраживача, што је изнедрило заиста огромну литературу о витезовима храма.
Ред Темплара, познат и као Ред Темплара, или Темплари (Темпларии), храмовни господари, браћа храма, ратници (витезови) Храма (Милитес Темпли или Екуитес Темпли), сиромашни сапутници (пратиоци) Христа и Соломоновог храма, сиромашни ратници храма у Јерусали и тако шампиони Храма. - први од духовно-витешких редова основаних у Палестини током крсташких ратова -, од дана свог оснивања, усмеравао је своје активности ка решавању чисто војних, иако одбрамбених, задатака - за разлику, на пример, од оног који је основан много раније, око 1040-их, много пре почетка крсташких ратова (супротно покушајима да се Јерусалеем лицоинце оф тхе Јерусалем либерге оф тхе Папал Сее од неверних крсташа војводе Годфрија од Бујона 1099. године!) Орден светог Јована Хоспиталера (Хоспиталарии или Хоспиталлерс).
Након тога, Храмски ред и његови чланови су неправедно оптужени за јерес, богохуљење и корупцију. Одмах да кажемо да су процес темплара, који је настао почетком 14. века, као резултат интрига француског краља Филипа ИВ и француског папе Клемента В, а који је довео до уништења Храмског реда, детаљно проучаван од стране савремених истраживача, тако да као резултат није остао ни траг од неоснованих оптужби на рачун темплара. Признања извучена од ухапшених темплара мучењем немају снагу ни вредност. Последњи велики мајстор темплара, Жак де Моле, јавно спаљен на ломачама у Паризу 1314. године, молио је џелате да се вежу пре него што спале за колац испред катедрале Нотр Дам у Паризу, како би до последњих секунди свог живота могао да посматра Кућу Блажене Дјевице Марије, па чак и Богородицу без смрти у лицу Св. невиност његовог Ордена. „Јеретици“ а посебно „сатанисти“ се не понашају овако...
У складу са папском булом Ад провидам из 1312. године, поседа укинутог Темпларског реда требало је да пређе на Јоханите. Многи секуларни принчеви, мотивисани ниским сопственим интересом, игнорисали су вољу папе или је нису у потпуности испунили. У Немачкој је Темпларски ред поседовао 50 команди, од којих је већина, у складу са папским декретом, припала Јоханитима. Многи витезови темплари из ових команданата такође су се придружили Реду Светог Јована Јерусалимског.
Ипак, вратимо се на почетак наше историје. Тако су 1119. или 1120. године бургундски витезови Хуго(н) де Паиен (Хуге де Паинс), Годфреи (Годефрои) де Саинт-Омер, Андре де Монт(т)бар, Паиен (Нивард) де Мондидиер, Геоффрои (Годфрои) Бисол, А(р) де Росалам, А(р) де Розам, Саинт-Амбе. (у различитим изворима њихова имена су дата у различитим транскрипцијама и звуцима), полагање завета пред јерусалимским патријархом (а по верзији Алберта Пикеа, цариградским патријархом; можда је забуна због чињенице да је православни патријарх Јерусалима, због угњетавања муслимана, чак и пре него што је Крсташка престоница преселио Јерусалим на престоницу Источно православно римско, или византијско, Цариградско царство – али у овом случају је важно да се не ради о римокатоличком, већ о грчком православном патријарху), уједињеном у војно братство, да би се, за славу Христа и Пресвете Богородице, замонашили, а да би остали у сенци витезова Сава. Гроб, да одбрани Свету земљу од неверника и пружи оружану заштиту ходочасницима на путу кроз регионе Сирије, Келесирије (Либан) и Палестине, који су препуни свакојаких опасности, штитећи их на путу од морске обале, где су пристајали ходочаснички бродови, до – од Јерусалима до Јерусалима, до Муслимана и назад! - и од хришћанских друмских разбојника од напада Сарацена (као и од лавова - једине животиње које су темплари по повељи смели да лове!). Јерусалимски краљ Балдуин ИИ ставио је на располагање новом братству монаха ратника део своје палате, подигнуте на месту древног Соломоновог храма. Стога су чланови братства почели да се називају „темпларима“ или „витезовима храма“, иако су себе у почетку називали „сиромашним сапутницима (витезовима) Христовим“. Канони Цркве Светог гроба („гробници“) дали су темпларима неколико оближњих зграда за смештај сиромашних ходочасника који нису имали средстава да плате преноћиште у градским гостионицама.
У почетној фази свог деловања, Храмски ред (као и Ред витезова хоспиталаца и Ред Гроба Светога) није био строго римокатолички, већ генерално хришћански (екуменски). Темплари су блиско сарађивали са православним Источним римским царством и, посебно, са православним патријархом Константинопоља. Међу члановима Храмовног реда били су и православни „браћа витезови“ из словенских земаља. Сачувани су документи и записи који нам омогућавају да верујемо да је један од оснивача и првих мајстора храмског реда био Свети блаженопочивши кнез Андреј Богољубски, познат у западној историји Темпларског реда под именом Андре де Монт(т)бар.